Mama, tata, istražujte sa mnom!

Home / Roditeljstvo / Mama, tata, istražujte sa mnom!

-Uloga odrslog u igri deteta ranog uzrasta –


Igra deteta ranog uzrasta je neodvojiva karakteristika njegovog bića, jer je to period burnog razvoja i učenja kako stvari na ovom svetu funkcionišu. Dete uzrasta od jedne do tri godine veliki deo vremena provodi u igri sopstvenim telom: puzi, prohodava, penje se, skače, baca i hvata predmete… Uči da imenuje predmete i pojave, da traži ono što želi, da nešto hoće ili neće. Ispitujući svoje motoričke, socijalne i verbalne veštine, koje svakim danom bivaju sve složenije i uvežbanije, dete stiče veru u sopstvene snage i prikuplja hrabrost za nove poduhvate. Za mališana uzrasta do tri godine, svaki novi dan je novi izazov.
Posmatrajući predmete u okruženju, želeći da ih svim čulima oseti i upozna, mališani često dolaze u ‘’neprilike’’, jer su odrasli najčešće primorani da ih sprečavaju u njihovim istraživačkim poduhvatima, strahujući za bezbednost deteta. Uloga odraslog u stimulaciji dečjeg razvoja je upravo u tome da detetu obezbedi prostor, tj. kontekst u kojem može nesputano da se kreće i istražuje, kao i bogatstvo novih sadržaja i doživljaja kojima će ono proširivati sopstveno iskustvo.
Umesto uobičajenih kućnih predmeta koje držimo po fiokama i policama koje su dostupne deci, te prostore možemo ispuniti raznim ambalažnim materijalima kao što su prazne plastične flaše, papirne rolne, plastična ambalaža od kozmetičkih proizvoda, ukrasni papiri, prazne kartonske kutijice (npr. od čaja, kozmetičkih krema, sapuna) i sl. Manipulišući ovim predmetima dete upoznaje različite teksture, načine na koje se pojedine kutije otvaraju i zatvaraju, cepka papiriće koje može da gužva i ubacuje u razne otvore, da eksperimentiše zvucima i sl. Pri tom, ukoliko se neki od ovih materijala pocepaju ili oštete, to kod nas odraslih neće izazvati preveliku neprijatnost, što je za dete od izuzetnog značaja. Tokom igre, ali i svakodnevnih aktivnosti, dete prosto vapi za reakcijom odaslih. Želi da bude primećen svaki njegov podvig, želi povratnu informaciju, priželjkuje aplauz ili ono čuveno mamino i tatino ‘’bravo’’.
Igrajući se dete želi odraslog da uvuče u svoju igru. Rado poziva mamu i tatu da mu se pridruže u istraživačkim poduhvatima. Ali ono, najčešće, ne želi da mu se govori šta čemu služi i šta tačno treba da radi. Ono najčešće želi da inicira i kreira razne načine i tokove kojima igra može da krene, predloži različite ideje za upotrebu određenih predmete i igračaka, kao što je npr. šešir od kantice za kocke i sl. Ukoliko zauzimamo dominantan stav i inicijativu tokom igre sa detetom, težeći da igru lišimo spontanosti i pretvorimo je u ‘’čas matematike’’, umesto u ‘’čas istraživanja’’, možemo da propustimo sjajne trenutke u kojima je cilj zajedničko uživanje i razvijanje odnosa bliskosti i poverenja. Dakle, igra deteta ranog uzrasta treba da obiluje spontanošću i istraživačkim karakterom, koju odrasli ne treba da remeti i preoblikuje tako da nužno ima i nekakav edukativan karakter, za koji mi odrsli (ali često ne i dete), procenjujemo da je edukativan u datom momentu.
Ne treba da gubimo iz vida da dete uči na razne načine. Jedan od njih je i kroz interakciju sa odraslima i posmatranje njihovog ponašanja i reakcija u raznim situacijama. Dete najčešće ima potrebu da nova znanja i iskustva o svetu, odnosima i pojavama koje ga okružuju unosi u igru, prorađujući i proigravajući sve te za njega nove sadržaje. Tako uobličava svoja saznanja, objašnjava sebi situacije koje ne razume i sl. Igra mu pomaže da sklopi svoj jedinstveni ”puzzle” ličnog iskustva u koji integriše nove sadržaje. Zbog toga kažemo da dete uvek ima razlog zašto se igra baš toga čega se igra i naša uloga kao roditelja je da ga podržimo u tome i ponudimo mu interpretaciju i objašnjenje za situacije i pojave koje ne razume, imenujemo njegova osećanja, umesto da insistiramo na sopstvenim pravilima i idejama tokom zajedničke igre. Dakle, dete je to koje treba da vodi u igri, a odrasli da ga prati i sledi.
Nije toliko značajno koliko vremena tokom dana izdvojimo za igru sa detetom, koliko je važno da je to vreme usmereno isključivo na dete, tokom kojeg nas ne ometa zvono mobilnog telefona, ili zvuk koji dopire sa TV aparata. Važno je da se kroz igru povežemo sa detetom i uživamo u tim trenucima celim svojim bićem. I kao što kaže jedna izreka: ‘’Najdragocenije nasledstvo koje čovek može da ostavi svom detetu, jeste samo par minuta svaki dan’’.

Katarina Majkić, pedagog
praktičar terapije igrom,
transakcioni analitičar – savetnik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *