Povežite se s detetom kroz igru

Home / Roditeljstvo / Povežite se s detetom kroz igru

,,Zakoračite li u svet igre – uvek ćete naći svoje mesto”…

Igra je stara koliko i čovek i ne postoji ni jedna civilizacija na planeti, u kojoj se deca ne igraju. Ne postoji dete koje je rodjeno bez sposobnosti za igru. Kroz igru učimo, razvijamo se, opuštamo, stupamo u interakciju sa drugim ljudima, upoznajemo, ne samo svet koji nas okružuje, već i sebe samog. Fenomenom igre razni mislioci bavili su se kroz vekove pokušavajući da je definišu i prodru u njenu suštinu. Još od antičkih filozofa, poput Heraklita i Platona, koji su prepoznali značaj igre u dečjem razvoju, ova tematika je neprekidno aktuelna, a u današnje vreme, sve više zaokuplja i savremene istraživače.
Kada značaj igre posmatramo kroz porodične odnose, igra je više od vremena koje je kvalitetno provedeno s detetom, igra je više od komunikacije, igra je baza u okviru koje se uspostavlja sigurna veza izmedju deteta i roditelja. Mnoga istraživanja, godinama u nazad, potvrđivala su da emocionalni razvoj deteta, beze obzira da li je dete tipično ili sa invaliditetom, kreće od prvih meseci i godina detetovog života. Ovo u velikoj meri zavisi upravo od kvaliteta odnosa, tj. vrste vezanosti koju dete uspostavlja sa roditeljem/starateljem. Najčešće majka, ali neretko i neka druga osoba, koja se najviše i najadekvatnije bavi brigom o detetu, a ponajviše zadovoljavanjem njegovih psiholoških potreba, (npr. dosledno se odaziva na detetov plač), ima značajnu ulogu u socio-emocionalnom razvoju deteta. Za povezivanje s detetom kroz igru, čak i kada je dete odraslo, nikada nije kasno.
U današnje vreme se mnogi modaliteti terapije igrom (play therapy), kao što su npr. Filial play therapy, Theraplay, Dynamic family play therapy, Child centered play therapy, upravo bave učenjem i osnaživanjem roditelja kako da kroz igru izgradjuju adekvatan odnos sa svojim detetom. Bez obzira na to da li je dete sa teškoćama u razvoju, problemima u ponašanju, dete koje je preživelo traumu, zlostavljano dete i sl., veliki napredak u njegovom razvoju se uočava kada se roditelj kroz igru povezuje sa detetom. Taj odnos, koji se na ovaj način gradi, mora u sebi sadržati poruke: ’’Ja te bezuslovno prihvatam takvog kakav jesi’’, ’’Ti si važan’’, ’’Ti si vredan ljubavi’’, ’’Ti pripadaš’’ i dr. Ove poruke će najlakše dopreti do njega upravo kroz zajedničku igru koje dete inicira, a roditelj ga prati. Reflektovanje detetovih osećanja koja uočavamo tokom igre, bez procenjivanja, osude, omalovažavanja, ima lekovit učinak na dete i šalje mu, takođe, još jednu veoma važnu poruku ’’Tvoje potrebe i tvoja osećanja su prepoznata, ja ih razumem’’.
Ceo detetov svet je protkan izazovima koje različiti tipovi igre postavljaju pred njega. Da li su u pitanju igre isprobavanja sopstvenih moći (motoričke aktivnosti, intelektualne aktivnosti, stvarlačke aktivnosti), simbolička igra, imitativna igra, igra uloga, ili uključivanje u vršnjačku igru i dr., dakle, igrajući se samo ili sa drugima, dete proširuje svoja iskustva. Ono stupa u različite vrste interakcije, uči nešto o sebi, ali i pokušava da objasni pojave koje u realnosti doživljava i potrebno mu je vreme da ih shvati. Kada dete želi da se osami i da se igra samo, nije potrebno prekidati ga. U redu je da ima potrebu za takvom vrstom igre, ona ima svoju logiku i ne mora da znači da se sa detetom nešto neobično dešava. Ali, kada pozove roditelje da se poigraju zajedno, kad god je to moguće, treba mu izaći u susret u ovom zahtevu.
Dozvoliti detetu da bude vođa u igri, da ono bude to koje određuje pravila, a mi ga sledimo, je od neprocenjive važnosti za njegov razvoj. U realnom detetovom životu ono sledi uputstva roditelja i drugih odraslih, prinudjeno je da se povinuje pravilima koje oni određuju. Prihvatanje tih pravila svakako jeste deo procesa socijalizacije, ali svako dete, pa i dete sa teškoćama, ima pravo da gradi, bar na trenutke, samo svoj svet, u kojem ono određuje pravila i kojim gospodari. To je svet koji će putem mašte da kreira baš onako kako ono želi i oseća, a za promenu će odrasli da ga sledi u tome. Vreme dok se igra, je jedino vreme kada ono ne mora da se uklapa u svet odraslih, to su minuti koji ga opuštaju, što na dete ima lekovit učinak.
Neki roditelji se veoma spontano odazivaju na detetov poziv za igru i iskreno uživaju u tom procesu. Medjutim, nekim roditeljima je potrebna podrška stručnjaka kako da prepoznaju i odgovore na detetov poziv za igru, kako da se uključe na što spontaniji način. Danas u svetu postoje razni programi i treninzi namenjeni roditeljima sa ciljem da se osnaže i nauče kako da kroz igru razvijaju adekvatan odnos i pruže detetu vrstu podrške koja mu je potrebna. Roditelji uče kako da budu što kreativniji, spontaniji, a ponekad, u zavisnosti od situacije, npr. kako da koriste neke materijale za poboljšanje fizičke interakcije, kao što su ćebe, jastuk, plišane igračke, veliki papir za crtanje, ginjol lutke i sl.
Takođe, pristup kojim se bavi Child centered play terapy jeste osnaživanje roditelja u cilju razvijanja veština za uspotavljanje emocionalne konekcije sa detetom. Roditelji se obučavaju da budu senzitivniji prema emocionalnom svetu svog deteta, da razumeju detetove potrebe, da steknu uvid u sebe u odnosu na svoje dete, da ga ohrabre u ličnom pravcu koje je dete samo za sebe izabralo.
Bez obzira da li se roditelji obratili stručnjaku za sticanje svih ovih veština povezivanja s detetom kroz igru, ili pronadju dete u sebi i spontano se predaju zajedničkoj igri, ako slede detetovo vođstvo i prepuštaju se uživanju na obostrano zadovoljstvo, svakako ne mogu da pogreše.
Normalizacija odnosa u porodici, čiji je član dete sa invaliditeom, pored ostalog, ogleda se i u tome da roditelj kroz igru doživljava svoje dete baš kao i svako drugo dete, da ne stavlja u prvi plan detetov invaliditet. Značajno je da se roditelj fokusira na detetove potencijale, a ne na deficite i da podstiče njegove kapacitete za igru. Igre edukativnog tipa, u kojima roditelj zauzima ulogu učitelja, a dete je pod pritiskom da li će to nešto uspeti da izvede ili ponovi, nisu najadekvatnije za izgradnju pravilnog odnosa roditelj-dete. Sve one igre, koje nemaju jasan cilj i na prvi pogled deluju besmisleno, kao što su npr. prevrtanje po krevetu uz vrisku i smeh (naravno, ukoliko dete u skladu sa svojim fizičkim mogućnostima može da ih praktikuje) imaće veći značaj na socio-emocionalni razvoj deteta, upravo zbog osećaja prijatnosti i radosti, nego neka druga didaktička igra. Zato, roditelji, nije vam potrebno puno znanja ni veština da biste se igrali sa svojim detetom. Opustite se i dozvolite detetu da vas uvuče u svoj čarobni svet igre.

Katarina Majkić, pedagog
praktičar terapije igrom, transakcioni analitičar-savetnik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *