Povežimo se s detetom kroz igru
Neke od karakteristika dečje igre uvek su bile spontanost, sloboda, maštovitost, kreativnost, istraživanje, izražavanje… Međutim, u današnje vreme sve više se ističe igra koja ima edukativnu funkciju, te često čujemo izraz: „Dete uči kroz igru”. Da, dete uči kroz igru, ali ne samo puka „enciklopedijska” znanja, već kroz igru dete daje smisao pojavama i odnosima kоје оpаžа, dоživlјаvа i pronаlаzi svoje sopstveno mеstо u ovom svеtu.
Važno je da znamo da dete kroz igru ne uči samo o fizičkoj sredini i pojavama u njoj, već uči i o odnosima, postavljajući sebi pitanje „ko sam ja i šta mogu”. Dakle, kroz igru, uči i proširuje svoja iskustva, ali i upoznaje sopstvene moći, svoja osećanja, lične granice i kako se drugi prema tome ophode.
Igra i razvoj deteta
Igra je jedna od osnovnih potreba svakog deteta. Danas i mnoga neurološka ispitivanja sve više potvrđuju da je igra važna za razvoj dečjeg mozga. Stoga treba da imamo u vidu da je igra u prеdškоlskоm uzrаstu jedan od osnovnih načina komunikacije deteta i nајprirоdniјi put pomoću kojeg mоžе dа ispоlјi svој unutrаšnji svet. Kada im to omogućimo, deca će u igri sama birati sadržaje i svrhu njihove igre, sledeći svoje instinkte, interesovanja, ideje, na samo sebi svojstven način, iz samo njima poznatih razloga. Zbog toga kažemo da dečja igra, uvek ima neku svoju logiku, i mi odrasli, ne treba da je remetimo i „popravljamo”.
Ponekad primećujemo da se dete koje se igra, često „isključi” iz spoljašnjeg sveta, proigravajući neku pojavu ili situaciju koju je doživelo, fokusirajući se na nešto što mu je u tom trenutku jako važno. Zašto je to tako? Dok se igra, dete pokušava da objasni pojave koje u realnosti opaža i doživljava, a potrebno mu je određeno vreme da ih razume i „proradi”, tj. proigra. Dete najčešće nije u mogućnosti da verbalno iskaže sve ono što doživljava i oseća. Dakle, nije još uvek na tom razvojnom nivou da može da nam tačno i sa preciznošću saopšti da li ga nešto brine, uznemirava, plaši… Stoga ima potrebu da sva ta nova iskustva i osećanja proradi i integriše kroz igru. Ima potrebu da stvori svoj jedinstveni, autentični pazl utisaka koji razume.
Veoma često možemo videti kako dete igrajući se, zapravo odigrava različite porodične uloge – šta radi mama, kako to radi tata, šta baka kaže u toj situaciji, a šta vaspitačica/učiteljica i sl. To je sjajan način koji mu pomaže da shvati kako odnosi u svetu u kojem živi funkcionišu. Iz toga dosta možemo da saznamo o čemu dete razmišlja, šta mu je trenutno važno i sl. Kroz igru ono vežba i istražuje različite životne uloge, ali i razvija socio-emocionalne veštine. Skoro da nema osećanja koje u igri dete neće ispoljiti (ljutnju, tugu, sreću, strah…).
Takođe, svakodnevni način života, u kojem su nam dnevni rasporedi pretrpani, doprinosi tome da često osećamo napetost, ne samo mi odrasli, već i deca. Igra je odličan kanal kroz koji dete prosto može da „otpusti” tu napetost i relaksira se, tako da je uloga odraslog da prepozna ovu potrebu i omogući njeno zadovoljavanje, veoma bitna.
Moć igre
O značaju igre u razvoju deteta govorili su još i antički mislioci, poput Heraklita i Platona, ali se tek poslednjih decenija igra doživljava i kao moćno „oruđe” putem kojeg možemo da se povežemo sa detetom, i prihvatajući ga bezuslovno, pružimo podršku njegovom razvoju.
Kada značaj igre posmatramo u kontekstu porodice, igra je više od vremena koje često nazivamo „kvalitetno provedeno vreme sa detetom”, a pri tom nismo do kraja sigurni šta ta reč „kvalitetno” zapravo znači. Igra je više od verbalne komunikacije i edukativnih igračaka. Upravo zajednička igra može biti polazno tlo iz kojeg razvijamo odnos sa detetom koji je ključan za njegovo zdravo odrastanje – baza u okviru koje se uspostavlja sigurna veza između deteta i roditelja. Kroz vreme koje smo izdvojili za zajedničku igru, možemo neverovatno puno da investiramo u razvijanje međusobnog prihvatanja i poverenja – da investiramo u odnos. Kroz igru možemo da pružimo dlan, kao odskočnu dasku, sa kojeg dete kreće u istraživanje, uči i razvija se. Ali, i dlan na kojeg ga ponovo prihvatamo kada mu je potrebna sigurnost, objašnjenje situacija i pojava koje ne razume, koje su ga možda uplašile, zabrinule i zaustavile u daljem istraživanju. Dakle, detetov razvoj se odvija u odnosu sa odraslim koji brine o njemu. Taj odnos se gradi još od prvih meseci njegovog života, još od onih igara koje se odvijaju u maminom krilu, uz osmeh i cupkalice.
Poruke za kvalitetan odnos i razvoj ličnosti
Od kvaliteta tog odnosa, koji se razvija kako dete raste, zavisi kakav će čovek jednoga dana postati. Taj odnos, koji se na ovaj način gradi, mora u sebi sadržati poruke: „Ja te bezuslovno prihvatam takvog kakav jesi”, „Ti si važan”, „Ti si vredan ljubavi”, „Ti pripadaš” i dr. Ove poruke će najlakše dopreti do njega upravo kroz zajedničku igru koje dete inicira, a roditelj ga prati. Imenovanje detetovih osećanja koja uočavamo tokom igre, bez procenjivanja, osude, omalovažavanja, ima lekovit učinak na dete i šalje mu, takođe, još jednu veoma važnu poruku „Tvoje potrebe i tvoja osećanja su prepoznata, ja ih razumem”.
Zbog toga je važno da tokom zajedničke igre sa detetom budemo fokusirani na njega, opustimo se i dozvolimo da nas igra ponese. Kada dete zna i oseća da smo u igri tu za njega, da smo spremni da se zajedno igramo situacija i pojava koje je uočilo, doživelo i za koje mu je potrebna naša ljubav, objašnjenje, kao i vreme da ih razume, prihvati i integriše – gradimo jedan širok autoput zdravom odrastanju.
Zato upustite se u zajedničku igri sa detetom, uživajući u njemu baš takvom kakvom jeste – vašem, autentičnom i neponovljivom.
Katarina Majkić,
pedagoškinja, praktičarka terapije igrom
Play Centar Novi Sad
(Centar za razvoj potencijala dece i mladih „Play”)