Emocionalna sigurnost deteta – ključ zdravog odrastanja

Home / Roditeljstvo / Emocionalna sigurnost deteta – ključ zdravog odrastanja

Sećate li se prvog dana kada ste sa bebom došli kući iz porodilišta? Za većinu roditelja to je trenutak velike radosti, ali i novih izazova. Navikavanje na nove zadatke, upoznavanje sa novim članom porodice, organizacija života na nov način. Onda dođe trenutak kad beba zaplače. Svi se sjate oko malog bića u želji da otkriju šta treba da učine kako bi plač prestao. Mnogi roditelji su tih dana dobili savet: ,,Kad beba zaplače, proveri da li je pelena suva, da li je gladna, žedna, umorna…’’ i tako redom mama i tata proveravaju na koju potrebu ukazuje bebin plač, dok ne otkriju šta je u pitanju. Vremenom, kako se roditelji sve više upoznaju sa bebom, oni sve brže i tačnije uviđaju šta njihovo malo čedo želi i nedugo zatim već i po zvuku plača, po načinu na koji se beba ponaša oni nepogrešivo znaju šta u tom trenutku treba da urade.
Onda dolazi sledeći izazov. Beba je sita, suva i odmorna, ali nas i dalje doziva plačem. Pogađate? Ona ne želi da bude sama, traži vašu blizinu i dodir. Želi da je nosite u naručju, pričate, pevate, da se osmehujete i ona vam na to uzvraća zadovoljnim osmehom koji osvaja naša srca.
O čemu se ovde radi? O potrebama, pokretačima našeg ponašanja. Svako ljudsko biće ima osnovne fiziološke potrebe za hranom, vodom, snom. Bez njih niko od nas ne bi mogao da preživi, one su osnova našeg opstanka, našeg rasta. Osim toga, svako ljudsko biće ima potrebu za osećajem sigurnosti, potrebu da znamo da smo voljeni, prihvaćeni, uvažavani. One su osnova razvoja naše ličnosti, našeg psihičkog razvoja.
Uzimo na primer situaciju kada dete izađe prvi put sa majkom na igralište. Oko njega je puno igračaka, šarenih, zanimljivih, izazovnih. Sve je tako privlačno, dete želi da ih isproba, da pipne, da vidi kako sa njima može da se igra. Ovaj rozi tobogan deluje tako zabavno, dete se žurno penje ka njemu i onda, odjednom, na vrhu stvari nisu više toliko zabavne, pogled sa visine za malo biće postaje zastrašujući, šta sad raditi, kako se vratiti nazad, kako krenuti napred? Mama, upomoć! U trenutku kada dete oseti strah, kad postane nesigurno ono traži majku. Njeno prisustvo, ohrabrenje pomoćiće detetu da razume, da nauči kako se sa tobogana spušta. Onda će se uspon, strah, pa ohrabrenje i spust ponavljati opet i opet. I uspeh je tu! Nova veština je savladana! Spremni smo za novi izazov.
Da li uviđate šta je bilo presudno za uspeh u savaldavanju nove veštine? Tako je podrška, ohrabrenje, razumevanje koje je majka pružila. Ona je u pravom trenutku bila tu, prepoznala datetov strah, pružila mu osećaj sigurnosti i tako mu pomogla da se upusti u novo iskustvo. Bez osećaja emocionalne sigurnosti, dete se ne oseća spremno da istražuje, da uči, da se razvija.
Upravo je osećaj sigurnosti taj kome težimo u svom razvoju. Ako smo sigurni da smo voljeni, prihvaćeni, da imamo podršku bliskih ljudi onda ćemo imati želju da istražujemo dalje, da se upuštamo u nove avanture, da se razvijamo sa saznanjem da ćemo uvek imati svoju sigurnu bazu kojoj možemo da se vratimo onda kada osećamo potrebu za ohrabrenjem, podrškom, razumevanjem.
U svakoj situaciji koja je nova, nepoznata, izazovna detetu je potrebna bliska osoba da mu objasni kako se to radi, da ga razume zašto se tako oseća, da mu pokaže kako da je prevaziđe. Zvuči jednostavno? Ipak,nije baš uvek tako. Svakodnevica donosi svakom roditelju izazove na različitim poljima. Očekivanja na poslu, briga o deci, organizacija života u kući i brojne druge obaveze neretko kod roditelja mogu da doprinesu povećanom stresu, nedostatku vremena za decu, čestom osećanju nervoze i umora. U takvim okolnostima dešava se da roditelj nije uvek dostupan da odgovori na potrebe svog deteta. Sa druge strane svaki roditelj ima svoje žvotno iskustvo, vrednosti, stavove o roditeljstvu koje nekada mogu uticati na to da se neke potrebe deteta ne prepoznaju. Na primer svima nam je dobro poznat savet koji se često čuje ,,ne navikavaj bebu na ruke’’. Uz takav savet, često dobijen od bliske osobe i sa ,,najboljom namerom’’ da se bebi jasno postave granice, te da majka ne bude u službi ,,razmažene’’ bebe koja samo traži da je ona nosa, navodi majku da zanemari potrebe svoje bebe za sigurnošću i emotivnom podrškom. Ili, uzmimo na primer čestu situaciju kada roditelj želi da navikne dete na samostalno uspavljivanje na taj način što se uporno i dosledno drži saveta da se ne odaziva na detetov plač i dozivanje ma koliko ono dugo trajalo. Opet, iz najbolje namere da dete stekne veštinu samostalnog uspavljvanja, roditelj pokazuje detetu da nije tu za njega kad mu je potrebna sigurnost i podrška.
Deca, na osnovu iskustva sa roditeljima, stiču sopstveno iskustvo o svetu i o svom mestu u njemu. Svaki put kad roditelj prepozna potrebu deteta i pruži mu sigurnost i podršku, dete uči da je ono voljeno ljudsko biće, čije su potrebe uvažavane i da je u svetu ima ljudi koji će biti tu kada mu je potreban oslonac i podrška. Tada je dete sigurno i slobodno da uči, razvija se i istražuje. Međutim, šta se dešava ako roditelj ne prepoznaje emocionalne potrebe svog deteta? Dete tada uči da njegove potrebe neće biti zadovoljene i da svet i nije tako ugodno mesto, drugim rečima ono razvija nepoverenje i nesigurnost u odnosu na sebe i svoju okolinu. Uz takvo shvatanje sveta kod dete može da razvija ponašanja emocionalne rezervisanosti i zanemarivanja emocionalne komponente života. Ili, sa druge strane dete može pokušavati da pridobije roditeljsku pažnju i osećaj sigurnosti izazivajući one situacije u kojima je tu pažnju dobio. Npr. ako je dete uočilo da će roditeljsku pažnju imati onda kada je bolesno, onda kad se od njega očekuje da jede ili stekne higijenske navike ono tada može razvijati nefunkcionalne obrasce ponašanja kojima će nastojati da zadobije roditeljsku pažnju. U praksi takvi primeri se vide kod dece koja danima odlažu da obave veliku nuždu jer su shvatili da će na taj način roditelj zabrinuto motriti svaki njegov korak i potencijalnu situaciju kada bi dete moglo da zadovolji svoju fiziološku potrebu. Neko drugo dete može odbijati da poštuje pravila ponašanja, plakati, protiviti se, ispoljavati agresivno ponašanje kod kuće ili u vrtiću.
Dete koje je emocionalno rezervisano, povučeno, koje je naučilo da ne ispoljava svoje emocinalne potrebe možda neće lako ,,upadati u oči’’ okolini jer ono svojim ponašanjem često ne opterećuje druge. Sa druge strane dete koje se ponaša tako da krši pravila, da izaziva pažnju drugih na način koji se smatra nepoželjnim biće lako uočljivo i često označeno kao problem. Ipak, bez obzira koji od ovih obrazaca ponašanja dete ispoljava, uzrok najčešće leži u neipunjenjim potrebama za sigurnosti i ljubavi.
Zato sledeći put kad primetite da je vaše dete uznemireno, tužno, ljuto, uplašeno proverite kako možete da mu pružite podršku, kako možete da mu pomognete da se oseća sigurno i da se upusti u izazove koje razvoj sa sobom nosi.

Mila Radovanović,
master psiholog
porodični savetnik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *